TELETRADE POSAO – LAŽNI KONKURS

(pritisnite cancel umesto send)

Već neko vreme radim u jednoj veoma poznatoj firmi. Međutim, ne mogu se pohvaliti da sam baš zadovoljna sa uslovima rada, platom i svim ostalim elementima. To je ovde normalno. Skoro da ne poznajem mladog čoveka koji negde trenutno radi, a da bar krajičkom oka ne gleda konkurse za posao. Zbog svih onih koji gledaju konkurse poput mene ili uopšte nemaju posao pa ga iz tog razloga traže, odlučila sam da napišem ovaj blog kako se nekom drugom ne bi dogodila ista stvar.

Šaljući tako moj CV na razne konkurse naiđem na jedan koji mi je zazvučao pomalo čudno, ali nedovoljno da ga preskočim.  

Tele TRADE

Potreban nam je:

Menadžer

Opšti uslovi:

• VSS (prednost ekonomskom obrazovanju)
• Radno iskustvo na istim ili sličnim pozicijama, trgovini
• Komunikativnost, odgovornost, pouzdanost
• Samostalnost u donošenju odluka
• Dobro organizovanje svojih poslovnih aktivnosti
• Sposobnost rada pod pritiskom
• Dobre analitičke veštine
• Rad u timu
• Napredno poznavanje rada na računaru
• Poželjno znanje ruskog ili engleskog jezika
• Starost do 35 godina

Profil kandidata:

• Izražene organizacione i komunikacione veštine
• Sposobnost za rad pod pritiskom i u ograničenim vremenskim uslovima
• Orijentisanost na rezultat

TeleTRADE Balkan d.o.o., međunarodna brokerska kompanija, koja pruža usluge pristupa na međunarodno devizno tržište Forex i na tržište hartija od vrednosti NYSE

Znate onaj osećaj kad u sebi kažete: „ovo je najverovatnije neka glupost ali hajde da se prijavim za svaki slučaj da vidim šta će da se desi..“ Onda pritisnete send i zaboravite da ste to uradili zato što u suštini i ne želite da vas na taj razgovor pozovu. Prosto, znate da će radoznalost biti jača od zdravog razuma i da ćete otići da vidite o čemu se radi. E kada vam se desi takav osećaj jednostavno poslušajte sebe i prtisnite cancel umesto send, u nastavku teksta će vam biti jasno i zašto.

Nekoliko dana nakon moje naivne greske meni stiže poziv sa nepoznatog telefona gde me neka polu-neljubazna devojka poziva na razgovor za „posao“ u sred mog radnog vremena.  Ja je podsetim da u mom CV-u piše da sam zaposlena i zbog toga je zamolim da mi zakaže neki kasniji termin kako ne bi morala da izlazim sa posla. Ona mi krajnje nefleksibilno saopštava da je to jedini slobodan termin u ovom momentu i da joj javim u roku od pola sata da li mogu da dođem. Srećom ili nesrećom moj šef je stvarno ok lik i njemu sam zbog toga bez problema mogla da kažem da idem na razgovor za posao pa me je uz najbolje želje i drženje palčeva pustio da izađem sa posla. Pola sata kasnije bila sam ispred dotične firme. Tu sam na vratima zatekla jednu devojku koja je kao i ja izašla sa posla da bi došla na razgovor. Međutim, za razliku od mene ona je od svog šefa morala da krije gde ide i zašto. Iscimala je svoju koleginicu da je doveze do OŠ Braća Baruh na Dorćolu sa Novog Beograda da bi stigla na razgovor. Ona je stvarno morala da rizikuje i koristi svoju pauzu za ručak i da izmišlja neke privatne probleme itd. da ne bi ugrozila svoju poziciju na svom radnom mestu. Njoj je bio zakazan termin ispred mog pa sam ja čekala oko 20 min. da ona završi sa razgovorom. Dok sam čekala telefon od „sekreterice“ je zazvonio. U tom trenutku primetila sam njenu tetovažu kod skočnog zgloba koja se nikako nije uklapala uz poslovnu suknju iznad kolena. Žena sa druge strane žice zvučala mi je kao neka izmučena duša. Polu-neljubazna klinka sa tetovazom mi je tako odudarala od mermernih podova i gipsanih radova našminkanog ambijeta firme da zbog toga nisam mogla da odolom da ne počnem da prisluškujem razgovor. Plavokosa ćurkica sa splava je bila zbunjena:

–          Ne razumem Vas Biserka. Kako mislite ako ne prođete kurs? – onda sam začula glas iz telefona kako nešto uztreptalo obajašnjava, ali nisam razumela ni jednu rec. Zatim je opet splavarka progovorila:

–          Pa ne znam… Biserka Vi znate da ja samo zakazujem razgovore. Nisam ovlašćena da dajem takve odgovore. Ako vam je Dejan rekao da će Vam biti vraćeno 7000 dinara kada se kurs zavrsi onda je tako… – onda je opet nešto ona žena prekinula i ona je počela da se vrpolji na stolici i nestrpljivo nastavila – kako mislite?! Pa ne mozete da ne prođete obuku… – opet je presekla žena pre nego što je nastavila – e to ne znam, da li Vam se to vraća od te prve transakcije na berzi ili Vam se svakako vraća… evo ja ću da pitam Dejana u vezi toga pa ću Vam se javiti sa odgovorom. Moze?- žena se očigledno složila pošto je razgovor završen. Splavarka je bila vidno iziritirana…

Meni je počeo mrak da pada na oči. Pomislila sam u sebi: „Ako mi samo pomene neki kurs i 7000 dinara zažaliće što me je zvao“. U tom trenutku razgovor sa onom devojkom koje je došla sa mnom je zavšen i ona je izašla iz kancelarije. Imala je osmeh na licu ali je on više izgledao kao grimasa. Delovala je kao da jedva čeka da nestane iz ove zgrade. Pogledala me je značajno i rekla: „Srećno!“ ali je pre zvučalo kao da je rekla „Beži“. Meni je u tom trenutku samo prošlo kroz glavu: “Auu.. ovo neće dobro da se završi…“, sekretaričica je ušla u kanceleriju i zatvorila vrata. Verovatno je htela da mu prenese slučaj sa onom ženom koja je zvala dok je obavljao razgovor. Posle par minuta propustila me je da uđem na razgovor. U kacelariji sam zatekla dabrolikog lika u košulji koja je izgledala kao prepravljeni stolnjak za piknik. Razgovor je počeo sa uobičajnim ljubaznostima i pitanjima o obrazovanju i dosadašnjem iskustvu. Međutim, vrlo brzo mi je postalo jasno po njegovom izrazu lica da ga to uopšte nije interesovalo. Zbog toga sam odlučla da prekinem da pričam i da ga pustim da konačno pređe na suštinu zbog koje sam bila pozvana na razgovor. Prvo me je pitao šta znam o kompaniji. Ja sam odgovorila da znam vrlo malo. Onda mi je on objasnio da su oni brokerska kompanija i to jedna od retkih koja ima licencu da koristi Forex i da se oni pretežno koncentrišu na devizno tržište koje je mnogo unosnije od klasične berze itd. Pored toga oni održavaju i kurseve kojima obučavaju ljude da trguju na berzi i na deviznom tržištu… onda je usledio neki hvalospev o tome koliko njegovi brokeri zarađuju bilo da se radi o trgovini za svoj racun ili o trgovini sa tuđim resursima… uglavnom je ispalo da je mnogo milionera nastalo upravo zahavljujući njima. Sve su to ljudi koje su oni obučavali i koji su svojevremno radili za njih i pohađali njihove kurseve. Na kraju je naglasio da se po završenom kursu dobija i sertifikat sa kojim mozeš da radiš sam na berzi ili može neko da te unajmi da budeš njegov broker… u svakom slučaju ne možeš da omašiš… ja ga slušam a vidno polje mi se sve više sužavalo. A onda je usledilo čuveno pitanje:

–          Kakav tip posla biste VI najviše voleli da radite… mislim da li biste voleli da radite od kuće nekoliko sati dnevno ili u kancelariji? – tu mi je već sve postalo poprilično jasno ali sam odlučila da mu udovoljim i odgovorim da bi posle mogla da dođemo do faze u kojoj mu upropašćavam dan.

–          Ja bih volela da radim u kancelariji od 8h do 16h ili od 9h do 17h sa jednom pauzom za ručak i fiksnom platom. Možda zvuči staromodno ali ja sam kad je posao u pitanju vrlo tradicionalan tip. – odlučila sam da se malo našalim na kraju da ne bi predvideo u kom pravcu će se razgovor nastaviti. Izgledao je malo zatečen.

–          Vi ste se prijavili za poziciju menadžera?

–          Da – odgorila sam kratko.

–          Dobro. Možda se i predomislite kada ovo čujete.

–          Ne verujem, ali nastavite – rekla sam uz ciničan osmeh.

–          Menadžer radi upravo kao što ste naveli od 9h do 17h. Dakle 8 sati dnevno. Zaduženja menadžera su da kontaktira potencijalne klijente i da im nudi obuku i sertifikat, da organizuje obuku i da bude na usluzi što se postprodajnih aktivnosti tiče. Brokeri rade samo nekoliko sati dnevno od kuće i imaju znatno veće prihode od menadžera – zastao je da bi posmarao moju reakciju. Ja sam zadržala neutralan izraz lica i bezbojnim glasom odgovorila.

–          Znam. Razumela sam Vas i prvi put dok ste pričali generalno o poslovanju Vaše firme. Jednostavno više sebe vidim kao menadžera nego kao brokera. Razumete?

–          Ok – nastavio je hladnim tonom. Izgledao je kao da mu razgovor sa mnom i nije baš tekao po planu – u svetlu aktivnosti koje bi ste imali kao menadžer Vi biste morali da prođete obuku, što je sasvim prirodno, pošto ćete održavati tu obuku kasnije i komunicirati sa brokerima. Za Vas je obuka besplatna, ali kako bismo se obezbedili da Vi nećete samo to zloupotrebiti i otići kad završite kurs, morate unapred platiti 7000 dinara koje će Vam biti vraćene kad budete završili kurs i dobili sertifikat i napravili prvu transakciju na berzi. Vi ćete naravno dobiti sertifikat sa kojim ćete moći da radite na berzi, a kandidati koji se posebno istaknu tokom kursa moći će da budu menadžeri – „konačno smo došli do famoznih 7000 dinara“ pomislila sam u sebi.

–          Moram da proverim da li sam Vas dobro razumela – rekla sam jezivo smirenim tonom. Telo sam zavalila u fotelju, a ruke stavila pored na držače za ruke. Počela sam lagano da ljuljuškam stolicu kao da sam na nekoj verandi. Gledala sam ga pravo u oči uz podsmeh i nastavila – Vi znate da sam ja zaposlena i da sam danas izašla sa posla u sred radnog vremena da bi došla na ovaj razgovor?

–          Da, ali… – oštro sam ga prekinula pre nego što je stigao da doda bilo šta.

–          Da li vi zaista očekujete od mene ili od bilo koga uopšte da da otkaz na svoje postojeće radno mesto da bi krenuo na obuku kod Vas  koja traje ko zna koliko i to sa potpuno neizvesnim ishodom tj. bez ikakve garancije da će na kraju dobiti posao za koji se obučavao.

–          Ali… – opet je pokušao nešto da kaže ali sam ja produžila kao da ga nisam čula.

–          Uz sve to očekujete da Vam to neko i plati. Recite mi sada molim Vas da Vas nisam dobro razumela?

–          Razemem ja Vas šta Vi hoćete da kažete ali termini za kurseve su predveče, dakle posle Vašeg radnog vremena i traju oko 2 sata tako da Vi možete posle posla da dođete da ga pohađate… Što se para tiče biće Vam vraćene kad se sve završi kao što sam Vam već rekao. To je samo sredstvo obezbeđenja da nećete da zloupotrebite naše povrenje pošto je kurs bespaltan za Vas.. – počeo je već da crveni. Mislim se u sebi „tek ćes bedniče da crveniš…“.

–          Moj posao nije moja jedina obaveza u toku dana. Ako Vam zaista treba neko za posao koji ste naveli postoji i drugi način da se obezbedite, a da obučite svoje radnike.  Uradite to isto kao i sve normalne firme. Raspišite konkurs, obavite iscrpno testiranje kandidata na osnovu kog ćete izvršiti adekvatnu selekciju osobe koja ima najviše potencijala za uspešno obavljanje tog posla. Potpišite ugovor u kome se obezeđujete da ukoliko osoba odluči da ode iz frme pre isteka određenog perioda mora da plati punu tržišnu vrednost kursa i onda nema razloga za brigu. To Vam je i jednostavnije i sigurnije. A ne da skupljte svakog sa ulice pa da vidite šta će da se desi… – prezir je izbijao iz svake moje reči. Dabroliki je prebledeo i počeo da zamuckuje.

–          Dobro… možda može i tako ali mi smo se odlučili na ovaj sistem i… to je naše puno pravo… – opet sam ga presekla.

–          Slažem se u potpunosti da je to Vaše pravo. Međutim, zašto to niste jasno naveli u konkursu da bi neko ko se eventualno ne slaže sa tim znao da ne dolazi i ne troši svoje vreme.

–          Kako to mislite? – glumeo je zbunjenost, a već je počeo da drhti od besa.

–          Evo pojednostaviću Vam. Odgovorite mi molim Vas koja je razlika između konkursa koji ste Vi objavili i kada bi recimo, Megatrend objavio konkurs da traži asistenta i kada se neko pojavi na razgovoru za posao oni mu kažu da mora da završi njihov fakultet zato što dobro mora da poznaje predmete koje oni predaju, da plati školarinu i da na kraju on dobija diplomu sa kojom može da pokrene sopstevni biznis ili da se zaposli u nekoj firmi i da radi za drugoga ili ako se se stvarno istakne može da postene asistent na njihovom fakultetu… po toj logici svako ko upiše neki fakultet zapravo aplicira za mesto asistenta na tom fakultetu, zar ne? –  po licu su mu poiskakali crveni pečati. Počeo je ubrzano da diše. Kada je konačno progovorio glas mu je bio povišen od besa. Bilo je evidentno da je izgubio kontrolu. Pričao je nepovezano kao navijen.

–          Naravno da nije tako. Evo nađite mi Vi konkurs u kome je sve napisano unapred. Čemu onda razgovori služe kada već sve znate pre nego što dođete na razgovor… -opet sam ga presekla ali za razliku od njega veoma smireno.

–          Razgovori služe da se upozna i jedna i druga strana sa pojedinostima tj. sa detaljima, a ne da se ispriča neka potpuno deseta priča. Verujte mi bila sam na zaista mnogo razgovora za posao i naravno da su tu uvek prisutna neka sitna iznenađenja, ali uvek sve bude u skladu sa očekivanjima. Ovde to nije slučaj. Ja sam veoma iznenađena, mogla bi slobodno reći i šokirana onim što sam čula od Vas danas. Iskreno ću Vam reći, da sam znala za ovaj Vaš sistem, kako ga Vi zovete, nikada se ne bi prijavila na ovaj takozvani konkurs, a posebno ne bih ni izlazila sa svog postojećeg posla i dolazila da mi Vi prodajete Vase kurseve koji me ni malo ne zanimiaju. A sve i da su me i zanimali svakako ne bi počela da ih pohađam na ova način, već bi se dobro raspitala koji je najbolji i onda otišla sama da tražim informacije i da se dogovorim… – on je bio na ivici da počene da urla. Jedva je zadržao prisebnost.

–          Ja sam danas obavio 12 razgovora pre nego što ste Vi došli i niko nije rekao da je iznenadjen i da nije uopšte očekivao ovako nešto. Vi ste prvi.

–          To ne znači da i drugi nisu mislili sve ovo što sam Vam ja rekla samo što su Vam to oni prećutali. Vi dovodite sa Vašim konkursom ljude u zabludu i to je sasvim sigurno tačno. Ljudi gube svoje vreme i izlaze sa posla i rizikuju da dobiju otkaz zbog toga što Vi lažno predstavljate razlog zbog kog ih pozivate na razgovor. Toga morate biti svesni.

–          Evo nađite mi vi konkurs u kome sve precizno piše šta neko može da očekuje… -presekla sam ga pošto je već počelo da me iritira njegovo pištenje.

–          Zašto se nervirate. Smirite se. Ja samo iznosim svoje mišljenje. To je moje pravo isto kao što je Vaše da raspišete ovakav konkurs. A što se samog konkursa tiče, mogu da Vam nađem na desetine vrlo preciznih konkursa gde se tačno navodi opis posla i dužina trajanja obuke za taj posao… itd. Čak, ako hoćete, mogu Vam ga i ja napisati i to gratis pošto vi očigledno ne umete. A sad stvarno moram da se vratim na svoj  posao pošto sam već dosta vremna izgubila – rekla sam polako se pridižući iz stolice. On je bio razjaren i postiđen u isto vreme zato što je sebi dozvolio da toliko izgubi kontrolu. Izveštačenim tonom je pokušao da nastavi razgovor i da se opravda.

–          Preko kog sajta ste se prijavili na konkurs?

–          Infostud – odgovorla sam kratko dok sam uzimala torbu.

–          Pa da. Eto baš na tom sajtu nismo objavili da postoji obavezna obuka… hteli smo to da ispravimo ali oni nikako da unesu tu izmenu.

–          To Vas zaista ne opravdava. Ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa kog sam se sajta prijavila… – rekla sam uz podsmeh. Izgledao je tako izmučeno, baš kako i treba.

–          Znam… eto izvinite ako ste izgubili vreme… – izvinjavao se krajnje neiskreno.

–          Jesam i treba da se izvinete. Prihvatam izvinjenje. Gledajte to da ispravite da ne biste drugima pravili isti ovakav problem.

–          Hvala vam na informacijama. Mi sve sugestije uveku uzimamo u obzir – opet neiskreno.

–          Kako da ne – omaklo mi se dok sam zatvarala vrata za sobom.

Izjurila sam napolje. Konačno sam mogla da se opustim i da pustim da potisnuti bes izbije na površinu. Ne znam kako sam ponovo došla ispred moje firme. Imala sam utisak kao da sam se teleportovala pošto se puta do tamo uopšte nisam sećala. Nisam mogla odmah da uđem da se ne bi videlo da nešto nije u redu. Tek posle 2 cigarete sam se smirila i ušla. Šef me je dočekao sa osmehom i pitao kako je bilo. Samo sam odmahnula rukom i rekla ne pitaj.

–          Banana prevarantska firma. Došlo mi je u jednom trenutku da prospem zube onom ljigavcu sa kojim sam razgovarala… ali ne brini nisam nam narušila reputaciju samo sam ga malo vrerbalno namučila… – pokušala sam na kraju da ublažim priču sa šalom. Sve mu je bilo jasno. Bar je on mislio da jeste.

Meni i dalje nije. Kako ne postoji zakon ili neko telo koje kontroliše ovakave stvari. Raspitala sam se. Niko im ništa ne može zbog ove prevare. Jedino što mogu je da objavim ovo i da na taj način pokušam da sprečim da se neko drugi ispali kao ja. Ljudi oprez! Niste čak ni na Infosudu bezbedni. Ima dosta predatora koji koriste činjenicu da je u Srbiji velika stopa nezaposlenosti i da su većina onih koji imaju posao nezadovoljni istim. Infostud i slični sajtovi postali su idealno mesto za oglašavanje reklama upakovanih u konkurse za posao. Fora sa telefonskim pozivima na razne promocije preko belih strana (čak i kad vam nude večere i sl.) gde vam utrapljuju razne gluposti i u suštini samo izvlače pare je već poprilično izlizana. Na nju su ljudi oguglali i retko ko više na to naseda. Ovo im je izgleda sledeća faza i to, uprkos svemu, moram priznati veoma originalna. Sasvim je očigledno da im je cilj da dovuku na bilo koji način u svoju jazbinu što je više moguće naivnih ljudi ( na jednom od sajtova sam videla da se čak 157 ljudi prijavilo na njihov „konkurs“) i neka se bar 10% njih upeca na žvaku oni su u debelom plusu uprkos, pretpostavljam visokoj ceni oglašavanja tih konkursa…

Web sajt kompanije: TeleTRADE

TeleTRADE oglas na Infostudu

TeleTRADE oglas na Lako do posla